Ukoliko aktuelni 58. Oktobarski salon, koji je po prvi put poneo naziv Beogradski bijenale, shvatimo kao jedan od pogona srpske kreativne industrije, moguće je da ćemo lakše dokučiti njegovu sveukupnu organizaciono-koncepcijsku konstrukciju. Naime, čini se, da je njen model veoma sličan onom na koji se oslanja naša država kada stimuliše strane investitore da otvore fabrike u Srbiji, plaćajući im pozamašne subvencije, uključujući i dodatne svote za zapošljavanje naše, već bagatelne, radne snage.

Naime, od kada je internacionalizovan, 2004. godine, Oktobarski salon je u nekoliko navrata potvrdio svoj raison d’être ostvarivši kvalitetne međunarodne izložbe, uz učešće značajnih svetskih umetnika, ali i relevantnih aktera lokalne umetničke scene. Prvih godina, smenjivali su se domaći i inostrani kustosi, što je bila dobra praksa, koja je, iz sasvim netransparentnih razloga, veoma brzo ukinuta. Prelazak Oktobarskog salona na bijenalni ritam, 2016. godine, nije doneo nikakav značajan kvalitativan pomak. Nejasna je procedura izbora inostranih kustosa, i naravno, pitanje je, zbog čega su kustosi uvek stranci, odnosno, zbog čega su naši kustosi popuno isključeni iz ove međunarodne manifestacije? Pored toga, sve je izraženija i tendencija da i naši umetnici budu skrajnuti, pa i isključeni sa Salona. 

58. Oktobarski salon prvobitno je trebalo da bude otvoren septembra 2020. godine, te je zbog pandemije u više navrata odlagan. No, po rečima kustosa, to odlaganje, kao i izmenjene planetarne okolnosti, nisu bitno uticale na modifikaciju koncepcije izložbe. Kustosi ovogodišnjeg Oktobarskog salona, izmeštenog iz godine i godišnjeg doba u kojem je trebalo da bude održan (oktobar, 2020), su Ilarija Marota i Andrea Bačin – italijanski par osrednje međunarodne kustoske reputacije. Kustosi su osnivači i urednici časopisa Cura, izdavačke kuće Cura.books i istoimenog izlagačkog prostora u Milanu. Izložbu su nazvali „Sanjari“, uz Bašlarov podtekst/smernicu „U kom prostoru žive naši snovi?“.  Izložba se bavi različitim aspektima odnosa snova i umetnosti, stvarnog i virtuelnog sveta, što je već duže vreme aktuelna tema globalnog sveta umetnosti, ovde opcrtana u veoma širokom potezima. Slično temi prethodnog, 57. Oktobskog salona, koja je glasila „Čudo kakofonije“ i ovde je reč o širokom i sveobuhvatnom tematskom okviru u koji je moguće štošta udenuti.

Oktobarski salon 2021 – čija je centralna postavka u Muzeju grada Beograda, jedan segment u Kulturnom centru Beograda i nekolicini drugih javnih gradskih prostora – obuhvata 140 ostvarenja 63 autora iz različitih zemalja. Kako bi se u postavku integrisali umetnici iz Srbije i regiona, raspisan je konkurs na koji se prijavilo više od 300 autora. No, odabrana je svega nekolicina. Ukupan broj učesnika iz Srbije, uključujući i one koji su tu po pozivu, ne prelazi jednocifreni broj. A to je premalo. Možemo reći i ignorantski, bez poštovanja lokalne scene. Jer, uprkos svemu, naša likovna scena ima kvalitetne mlade autore, o čemu, između ostalog, svake godine svedoči konkurs za Nagradu „Dimitrije Bašičević Mangelos“, iako ništa od toga nismo videli na ovogodišnjem Oktobarskom Salonu. Kada je reč o inostranim umetnicima, ne možemo se oteti utisku da ni oni na ovoj izložbi nisu predstavljeni svojim reprezentativnim radovima.

Budući da se praksa kustoskog para Marota-Bačin, prevashodno odnosi na uređivanje časopisa i izdavaštvo, utisak je da je sama izložba zapravo prateći materijal obimnog kataloga Oktobarskog salona, koji svojim sadržajem i formatom – na više od 430 stranica, štampan kao dva posebna izdanja, na srpskom i engleskom jeziku – predstavlja neku vrstu «autonomnog dela», artefakta kojim kustosi žele da na međunarodnoj sceni predstave svoj angažman (u Srbiji ili bilo gde drugde). Ovo izdanje, uz brojne prateće tekstove inostranih autora, sadrži samo jedan tekst rezidenta Srbije. Reč je o tekstu pisca Saše Ilića, dobitnika ovogodišnje Ninove nagrade.

Svrha međunarodnog Salona trebalo bi da bude da našu scenu poveže sa međunarodnim umetničkim procesima i tendencijama, da naše umetnike uvede u dijalog sa svetskom produkcijom i otvori im put ka međunarodnoj sceni. Utisak je da Oktobarskom salonu kao instituciji predstoji temeljno preispitivanje, počevši od osnovnog pitanja – šta je njegova svrha i kome je on potreban? Jer budžet od oko 40 milona dinara, dakle, oko 350.000 evra, koliko su u ovogodišnji Salon uložili Grad Beograd, Ministarstvo kulture i autonomni donatori, svakao je mogao da bude bolje plasiran u revitalizuciju ovdašnje scene proizvodnju relevantne međunarodne izložbe u lokalnom kontekstu.