U tekstu pod naslovom “Kritika, metakritika, kritika kritike, dekonstrukcija kritike” objavljenom u časopisu Projeka(r)t, 7, Novi Sad, 1996, Miško Šuvaković je kritiku odredio kao “teorijsku i praktičnu disciplinu koja inicira, prepoznaje, artikuliše, prati, posreduje i teorijski interpretira aktuelnu umetničku produkciju i život sveta umetnosti”. U odnosu na umetničku praksu pozicionirao ju je kao ‘drugostepenu’, a u odnosu na istoriju umetnosti i estetiku kao ‘prvostepenu’ praksu, tvrdeći da kritika kroz ‘saradnju sa umetnicima, galeristima, kustosima, izdavačima, publikom i kolekcionarima konstituiše aktuelni i konkretni svet umetnosti”. Istoričar umenosti Jovan Despotović je to određenje doveo u pitanje. U polemičkom tekstu pod nazivom Kritika ’Kritika kritike’, on je osporio i takvu hijerarhizaciju tekstualnih žanrova, kao i logiku njenog spoja sa Šuvakovićevom tezom o pokretačkom potencijalu kritike. Branislav Dimitrijević je potom u tekstu pod nazivom “Post-Post-Anti….”, objavljenom u listu Naša Borba, osporio Šuvakovićeva određenja različitih tekstualnih žanrova, pa i kritike, a umetnici Mirjana Đorđević i Ivan Ilić, sa kojima je tada Miško Šuvaković veoma intenzivno sarađivao, i kao kustos i kao teoretičar umetnosti, dali su intervju, u kome su istakli zahtev da “se ispravi pogrešno isčitavanje, odnosno učitavanje” u njihove radove, kao i smeštanje u kontekst za koji misle da “nije adekvatan”, pri čemu su ta čitanja, učitavanja, kao i smeštanja u kontekste pripisana Šuvakovićevoj tekstualnoj praksi. Šuvaković je potom sve te polemičke tekstove, uz svoje odgovore, kao i reprinte kanonskih izvora na koje su se njegove teze oslanjale, objavio u posebnom izdanju časopisa Projeka(r)t, 11-15, 2001, pod nazivom “Hijatusi modernizma i postmodernizma, jedna teorijska kontroverza”. Ovo predavanje ima za cilj da mapira prostor agona koji se na takav način otvorio kao prostor u kome su iz različitih pozicija preispitivane standardne procedure struke, kao i konsenzusi na koje se do tada u radu kritičara spontano i po inerciji pristajalo. Osim istoriografske, vraćanje na ove polemike ima za svrhu i da se na njihovom tragu iniciraju i nove polemike oko strukovnih, kulturnih, političkih i društvenih uloga kritike.