Kako se piše, čita Čačak, kao kulturna i umetnička celina danas u kontekstu diskursa centra i periferije? О kakvoj i čijoj kulturnoj politici je reč, i da li ima prostora za kritičko promišljanje uz pomoć dobro poznate složenice, geografske uobrazilje?¹  Kako i na koji način je grad menjao ili menja parametre vremena i prostora u samom svom urbanom tkivu i kako je to definisalo ili definiše njegove kulturne prakse? Odnosno, o kakvoj geografskoj uobrazilji na delu je danas reč, i kako je i da li je ona različita od one pedesetih godina prošlog veka kada dolazi do formiranja nekih od osnovnih gradskih kulturnih ustanova? Na istom tragu, kako i da li Čačani prepoznaju savremenu umetnost i kulturu kao deo svojih svakodnevnih potreba koje određuju način na koji se vide i definišu svoj identitet danas u Srbiji, regionu i šire? Konačno, a sve sledeći istu liniju ispitivanja, u kojoj meri se diskurzivni mehanizmi periferije i centra, lokalnog i nacionalnog, materijalizuju u polju kulture i umetnosti – bila su neka od pitanja na koje smo odgovore potražili jednog oktobarskog dana kod kolega, čačanskih kulturnih poslenika, umetnika, pesnika, radnika u umetnosti i kulturi.

Na samom početku, grad na Moravi

Ove godine je grad Čačak pobedio na nacionalnom konkursu i poneo epitet prve nacionalne prestonice kulture, dok se istovremeno Umetnička galerija sprema da se uključi u proslavu 150 godina od rođenja slikarke Nadežde Petrović, zaštitnog znaka i ikone grada. S druge strane, grad Čačak i njegovi stanovnici su na velikoj ekonomskoj, demografskoj i političkoj razmeđi kao većina gradova u zemlji. Sloboda Čačak, nekadašnji jugoslovenski privredni i ekonomski mastodont osnovan 1948. godine, jedno od najvažnijih jugoslovenskih preduzeća i sinonim socijalističkog samoupravljanja, danas je na izdisaju. Fabrika koja je dovela ljude sa sela i oko koje se okupljalo stanovništvo i celokupna privreda kraja, nikad se nije oporavila od devedesetih godina i NATO bombardovanja, koje je potpuno uništilo veći deo fabričkih postrojenja. A onda je 2000. godine po dobro poznatom (tranzicionom) neoliberalnom obrascu, ono što je ostalo od fabrike privatizovano sa državom kao većinskim akcionarom, da bi u junu ove godine niz eksplozija i požara koji su besneli više od nedelju dana dodatno uništilo i ono što je od nje ostalo.² 

Memorijal, Umetnička galerija i „Nadežda Petrović“

Stožeri čačanske umetničke i kulturne scene su svakako, Memorijal Nadežde Petrović, kao i Umetnička galerija istog imena. Upravo u njihovom uspostavljanju pre šezedeset godina krije se jedan od zanimljivih prostorno-vremenskih društvenih i političkih paradoksa ove umetničke i kulturne zajednice, koji kao da se nastavlja, naravno, u izmenjenom obliku. Memorijal osnovan 1960. i Umetnička galerija godinu dana kasnije odnosno 1961. godine, nastaju kao proizvod ondašnje retorike jugoslovenstva i decentralizacije. I tu je taj početni („izvorni“) geografski paradoks, jer oni nastaju na inicijativu administracije iz centra – Beograda, sledeći kulturno-umetnički obrazac koji centar u tom trenutku definiše.³ 

Ovaj paradoks dobija svoje materijalne obrise redefinicijom prostora grada, tačnije gradskog centra, kada se 1955. godine odmah nasuprot Gimnazije, postavlja spomenik umetnici Nadeždi Petrović. Po narudžbini Grada, dopojasnu bistu umetnice sa paletom u ruci, realizovao je Ivan Meštrović u Sjedinjenim Američkim Državama, gde je tada živeo. Model izveden po fotografiji iz porodične zbirke prevezen je iz Amerike brodom u Jugoslaviju, da bi bio izliven u Zagrebu, odakle je dopremljen u Čačak. Čin je doslovno i simbolički promenio gradska težišta u Čačku, koji je na ovim geografskim prostorima poznat kao primer urbane celine sa dosta skromnom spomeničkom plastikom.⁴  Od početka spomenik lokalno ima vrlo važnu ulogu, i viđen je pre svega,

„kao vrednost koja će stvoriti i učvrstiti osećaj […] pripadnosti […] gradu, određenoj političkoj orijentaciji, ideologiji ili religiji, odnosno stvoriti i obezbediti osećaj kolektivnog identiteta.“⁵ 

Sa druge strane, postavljanje ovog spomenika umetnici ne samo da je prostorno redefinisalo grad već je stvorilo legitimnu mogućnost za njenu dalju društvenu reprodukciju, što se i desilo pet godina kasnije, kada dolazi prvo do osnivanja Memorijala Nadežde Petrović, a potom i Umetničke galerije Nadežde Petrović, godinu dana kasnije.

U tom procesu reprodukcije došlo je do resemantizacije i od tada „Nadežda Petrović“ postaje punovažeći recipijent, nosilac, ali i reproduktivni motor onovremenog umetničkog i kulturnog diskursa jugoslovenskog modernizma u nastajanju. Memorijal Nadežde Petrović dodatno učvršćuje svoju pravovernost kao naslednik Prve jugoslovenske izložbe iz 1904. godine na koju se od početka deklarativno poziva. Tako grad na Moravi postaje mesto distribucije i popularizacije diskursa jugoslovenskog modernizma. Na materijalizaciji jugoslovenskog modernizma predano su radili ondašnji kulturni poslenici, kritičari i radnici u kulturi, pre svega u Beogradu. Isti oni koji u svojoj „prirodnoj“ ulozi, definišu karakter ove dve čačanske ustanove umetnosti, Memorijala i Galerije.⁶  Kao dobra ilustracija ovog paradoksa možda može da posluži činjenica da Memorijal Nadežde Petrović, bijenalna smotra savremenog umetničkog stvaralaštva, po svom organizacionom protokolu ili potpuno isključuje ili vrlo malo uključuje lokalne umetnike:

„Stav je bio da se ne uključuju lokalni umetnici.(…) da se lokalna scena drži po strani
(…) jer su se izražavali kroz druge programe.“
Milica Petronijević, istoričarka umetnosti, dugogodišnja direktorka Umetničke galerije

„Postojalo je toliko vidova podrške [lokalnoj sceni], nije moralo kroz [ovu] izložbu.“
Marija Radisavčević, viši kustos Umetničke galerije Nadežda Petrović.

Devedesetih i posle 2000. godine na scenu stupa jedna druga geografska uobrazilja, uslovno rečeno, tranzicionog tipa. Tada Memorijal, zamišljen kao revijalna smotra jugoslovenskog modernizma, postaje poligon savremenosti i savremene umetnosti, veoma nalik globalnim bijenalnim izložbama, tematskog opredelenja sa selektorima i umetnicima van zemlje.⁷  Istini za volju, Memorijal Nadežde Petrović je za sada imao jednu inostranu i jednu regionalnu selektorku,⁸  a radovi međunarodnih umetnika su bili uglavnom retki, verovatno iz finansijskih razloga. Ipak važno je napomenuti da je 2020. godine, za jubilarni 30. memorijali šezdesetogodišnjicu osnivanja, uključen i rad jedne lokalne umetnice.⁹ 

Danas zaposleni u oceni učinkovitosti Memorijala, pominju dve posledice, takođe paradoksalne. Tako kustoskinja Marija Radisavčević kaže da je teško „iskomunicirati savremenu umetnost“ u radu sa publikom. Stiče se utisak, napominje, da lokalna publika manje‒više kao i svuda, bez obzira na geografiju, ipak, razmišlja o umetnosti u tradicionalnim okvirima slike, ulja na platnu, akta i mrtve prirode, dok i Radisavčević i kustos Predrag Živković, pominju da nijedan kontakt sa selektorima po okončanju Memorijala nije nastavljen.

Sama Umetnička galerija van ustanove Memorijala ipak vodi računa o lokalnoj sceni i načinima na koje se savremena umetnost u tim okvirima artikuliše. Ovde možemo da navedemo primer dugogodišnjeg programa pod nazivom Prepoznavanje – projekta Umetničke galerije Kruševac (kustoskinja Biljana Grković), u okviru koga učestvuje i Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ (kustoskinja Julka Marinković), a koji ima za cilj povezivanje lokalnih umetničkih scena i predstavljanje savremene likovne scene gradova učesnika Kruševca, Kraljeva, Čačka i Niša, Podgorice i Vidina iz Bugarske. Još jedan zanimljiv primer izlagačke politike bila je i izložba „Savremena umetnost Čačka“, organizovana juna 2020. godine u Umetničkoj galeriji Nadežda Petrović. Kustosi su bili Marija Radisavčević i Danijel Mikić (oboje viši kustosi Umetničke galerije „Nadežda Petrović“). Nakon niza izložbi „Likovni umetnici Čačka“ iz 2008. godine¹⁰ izložbe „Mladi“ koja trijenalno predstavlja najmlađu generaciju umetnika iz Čačka i serije izložbi u okviru programa ŠansArt u Galeriji Risim, ovo je prva veća grupna izložba lokalnih umetnika koja je predstavila izbor iz savremene umetničke produkcije šesnaest autora i autorki iz Čačka – različitih generacija, raznovrsnih poetika, tematskih preokupacija i izraza.¹¹  Inicirana saradnjom grada Krasnodara i grada Čačka, izložba je bila pripremana za Državni muzej Kovalenko u Krasnodaru (Rusija), gde zbog pandemije Covid-19 ipak nije realizovana. Prilikom otvaranja izložbe u Čačku, aktuelni direktor galerije Branko Ćalović je istakao:

„Smatramo da naša publika treba da ima uvid u izbor iz stvaralaštva naših sugrađana, koje samo po mestu rođenja možemo svrstati u lokalni kontekst, ali oni svojim umetničkim dometima to daleko prevazilaze i predstavljaju značajne umetnike i srpske i šire društvene umetničke scene. Ovo je prvi put da Umetnička galerija radi jednu širu selekciju čačanskih umetnika radi njihovog predstavljanja izvan našeg grada i mi kao vodeća i matična kuća čačanskih umetnika uvek ćemo raditi na podršci, afirmaciji i reprezentativnom predstavljanju naše gradske umetničke scene.”¹² 

Ubrzo se ova izložba našla van granica Srbije, ali ne tako daleko – u Banja Luci u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske u nešto širem izdanju, a u okviru saradnje dve institucije kroz partnerski projekat „Teritorija kulture: Kako skrenuti sa puta i naći se na pravom mjestu?“ U Krasnodaru, koliko saznajemo još nije postavljena, iako su međunarodne veze odavno profunkcionisale. No, postavlja se pitanje, zašto je Muzej Kovalenko i Krasnodar bio u datom trenutku „strateško opredeljenje“ Grada Čačka i njegove galerije? Setićemo se iz marta 2019. godine izložbe „Nakon dugog putovanja – Savremeno slikarstvo Krasnodarskog kraja”, koja je u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ predstavila slikarske radove desetak umetnika iz Krasnodara, koji su bili gosti Grada Čačka na likovnoj koloniji u Ovčar Banji u julu 2018. godine. Nije se tada digla buka u stručnoj javnosti oko ove izložbe, iako je mnogima koji su imali priliku da je vide, kvalitet radova bio problematičan. Njeno postavljanje u Galeriji je zaličilo na uplitanje aktuelnih političkih lokalnih vlasti u uređivački program, što ponovo otvara važno pitanje autonomije uređivačke politike, naravno sasvim drugačije od onog u vreme osnivanja Galerije.

Lokalna savremena umetnička scena

U rezultatima istraživanja u okviru naučno-istraživačkog projekta „Modeli lokalnih kulturnih politika kao osnova za povećanje kulturne participacije“ iz 2018. godine, u poglavlju koje se bavi kulturnom politikom Čačka, između ostalog, se navodi:

„Poseban problem istaknut od strane predstavnika nezavisne scene jeste nepostojanje ateljea za umetnike, pri čemu se pominje činjenica da Grad Čačak nikad nije imao više aktivnih likovnih umetnika – čak 46. Iako je i u Strategiji održivog razvoja kao jedan od ciljeva stavljena „Izgradnja slikarskog paviljona na mostu br. 10 i ulice sa slikarskim ateljeima kao jedinstvenog turističko-umetničkog proizvoda“, takav ili sličan projekat nikada nije ušao u realizaciju.“¹³ 

Kada se pogleda taj strateški dokument koji je doneo Grad Čačak 2011. godine, i koji kasnije nije revidiran, na strani 45. stoji doslovce:

„Nedostatak slikarskog paviljona je jedan od najznačajnijih infrastrukturnih problema razvoja likovne umetnosti u Čačku. Povoljna lokacija za izgradnju slikarskog paviljona je na mostu br. 10 (središnji deo mosta, nekadašnji železnički most). Pored navedenog ističe se i nedostatak svojevrsnog turističko umetničkog proizvoda grada, što bi mogla da bude ulica sa slikarskim ateljeima.“¹⁴ 

Na papiru „zvuči“ dobro. Očekujemo da uspostaviti ovakav tip „slikarskog paviljona“ (iako nisu svi umetnici slikari) znači skućiti čačanske umetnike u blizini nekog starog železničkog mosta u adekvatan rekonstruisan post-industrijski objekat, gde će biti dovoljno prostora za rad i depoe, a da će to oživeti i neki napušteni deo grada i pokrenuti zajednicu na živu komunikaciju. Međutim, kada istražimo dalje, otkrivamo da je „središnji deo mosta br. 10“ zapravo „Plavi most“ – jedna kraća pešačka i biciklistička staza koju u obliku lukova sa obe strane obavijaju dve grane novog mosta preko Zapadne Morave (rekonstruisanog između 2008. i 2010. godine). U pitanju je plava metalna „krletka“ starog železničkog mosta koji više nije u funkciji, a koji je sačuvan u središtu novog mosta i nalazi se na vrlo prometnom putu – na jednoj od glavnih gradskih saobraćajnica (!). Divnog li mesta za umetnike! Kada to uvidimo, budemo zahvalni gradskim vlastima, u ime čačanskih umetnika, što ovaj „kapitalni“ projekat nikada nije realizovan. Takođe, prisetimo se još nekih sličnih ideja koje su i dalje aktuelne kao što je namera Grada Beograda da Stari savski most premesti na livadu između Muzeja savremene umetnosti i Brankovog mosta, a da ispod njega uredi ugostiteljske objekte i nekoliko „galerija“.

Ipak, čini se da je situacija sa prostorima za umetnike u Čačku nešto bolja 2021. godine, kao i opšti utisak o položaju lokalnog umetnika. Naši sagovornici u Čačku na ovu temu bili su mladi umetnici i umetnice Maja Stojanović i Nemanja Petrić, članovi Udruženja vizuelnih umetnika Čačka i Marija Marković, umetnica, aktivistkinja i koosnivačica organizacije „Zeleni talas“. Sa umetnicima smo razgovarali u prostorijama Doma slepih i slabovidih u Dragačevskoj 6, gde nekoliko njih koristi prostorije na spratu za svoje ateljee. Nemanja Petrić nam govori:

„U principu, stvari idu nabolje. Koliko sam mogao da pratim poslednjih par godina od kako sam se vratio u Čačak, stvari se menjaju na bolje od 2018. godine. Mi smo 2019. došli na ideju da se okupimo i osnujemo Udruženje vizuelnih umetnika Čačka, više radi spajanja ljudi istih interesovanja i nalaženja prostora za rad…Bio nam je cilj da se skupimo da vidimo ko je tu u gradu, ko je aktivan, ko je došao… jer puno je povratnika iz drugih gradova i inostranstva, pa smo želeli da se aktiviramo i da delujemo kao neka grupa. Nismo imali prostor da delujemo javno, ovo je radni prostor u kome bi možda mogli da organizujemo neko predavanje ili pop-up izložbu, ali budući da je došla pandemija, nismo imali takvih aktivnosti. Ovaj prostor je za sada pod znakom pitanja, nemamo autonomiju nad njim.“

Maja Stojanović dodaje:

„Dobili smo ga, tj. zakupljujemo ga od Doma slepih i slabovidih, a od sredstava koja dobijamo od Grada, plaćaju se prostor i režije“.

Dalje kroz razgovor, Marija Marković nabraja koliko ima dobrih objekata u gradu koji bi mogli da zažive kao nezavisni ili alternativni kulturni centri – na primer čuvena „Jelica“ tj. Ljujića magacin iz 1914. godine za koji je svojevremeno pokazao interesovanje i reditelj Emir Kusturica, kao i „Stara mlekara“ kod Železničke stanice. No, pusti snovi, vlasništva, restitucije…

Da ne pominjemo novac i pitanje kako ga obezbediti. Njena organizacija „Zeleni talas“ koja se bavi umetnošću, aktivizmom i zelenim politikama takođe radi sa skromnim sredstvima, pokušava da animira mlade, a nema svoj prostor. Za aktivnosti koriste NTP (Naučno-tehnološki park Čačak) u Industrijskoj zoni ili Start-up centar u Domu kulture.

„Likovna umetnost kao i srodne umetničke oblasti nemaju dovoljno opredeljenih lokacija namenjenih za izložbe umetničkih radova.“¹⁵   

Na pitanje da li je dovoljno zastupljena lokalna umetnička scena u programima pomenutih institucija odgovor pružaju i dve najnovije izložbe. U trenutku naše posete Čačku u Galeriji Risim mogla se videti izložba „Zagrljaj” mlade čačanske umetnice Lene Milovanović,¹⁶  studentkinje doktorskih umetničkih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a u trenutku pisanja ovog teksta, u tri izložbena prostora (Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, Galerija Risim i Narodni muzej) postavljena je i otvorena retrospektivna izložba čačanskog umetnika Božidara Plazinića „Na tragu svetlosti“ i tim povodom galerije priređuje i izdaje opsežnu monografiju o višedecenijskom stvaralaštvu ovog umetnika.¹⁷ 
Podugačak je spisak imena umetnika i umetnica iz Čačka koji žive i stvaraju van Srbije – Ljiljana Nedović-Heselman (Nemačka), Radoš Stevanović i Vesna Mirković (Australija), Draga Jovanović (Kanada), Hanibal Salvaro Hani (Hrvatska), Darko Ristić (Kanada), Nebojša Bežanić (Francuska), Dejana Cvetković (Ujedinjeni Arapski Emirati), Bojan Risimović (Švajcarska), Sara Kujundžić (Nemačka), Branislav Pantović (Argentina), Matija Vujović (Češka) iako verovatno nepotpun, ipak svedoči o odlivu umetnika i intelektualaca koji je započeo još krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ovi umetnici su „imali sreće“ da odu, i da tamo gde su otišli i ostanu, a kriza izazvana Covid-19 pandemijom danas nam vraća sve više onih koji su zemlju napustili u poslednjih nekoliko godina, o čemu smo i pričali sa Nemanjom Petrićem, Majom Stojanović i Marijom Marković.

„Znate šta je do sada uvek bio veliki problem – dosta ljudi je imalo ambiciju da ode iz grada, kao i iz Srbije. Neki i dalje žele, ali je sada došlo do toga da se sticajem okolnosti dosta nas vratilo i eto nas petoro-šestoro se zato okupilo u udruženje, i sad je važno da ne odustanemo“, kaže Nemanja Petrić.

Zato se valja nadati da će Čačak imati mudrosti da iskoristi ovaj potencijal za promene, ili kako bi rekao Tomah Hilan Eriksen (Thomas Hylland Eriksen), kriza je stvorila a window of opportunity¹⁸  i odjednom je postalo smisleno i realno govoriti o reformi društva i ekonomije. A zašto ne i kulturne politike?

Verujemo da je sada vreme za mlađe, i za one koji nisu otišli iz zemlje, koji su se vratili, a koji imaju potencijal da pokrenu zajednicu. Jedna od takvih je i Marija Marković, umetnica i aktivistkinja (Zeleni talas) koja okuplja pojedince ujedinjene u borbi za zdravu životnu sredinu u Čačku i okolini. Koosnivačica je i umetnička direktorka Fragment Inc kompanije, koja se bavi proizvodnjom ploča od recikliranog stakla. Svoje obrazovanje i radno iskustvo sticala je u Srbiji (FLU Beograd), SAD (Univerzitet Parsons) i Kini. Njen rad istražuje mentalne, fizičke i društvene implikacije klimatskih promena, a njen umetnički projekat „Vodič za disanje“ predstavljen je u Kaunasu (Litvanija) budućoj evropskoj prestonici kulture gde je boravila na rezidenciji, kao i u Galeriji U10 u Beogradu, a zašto ne bi i u srpskoj prestonici kulture i njenom rodnom Čačku.
 

Gradac i Animanima

Ako bismo iz markentiške perspektive mogli nešto da nazovemo pravim fenomenom, verovatno i šire od domena kulturnih postignuća grada Čačka, onda je to zasigurno časopis Gradac. Malo izdavačko čudo pokrenuto u „gradu na Moravi“ pre više od četrdeset godina i pored svih pratećih društveno političkih turbulencija, ekonomskih i drugih tržišnih izazova vremena, konzistentno istrajava u uređivačkoj politici jedinstvene koncepcije u ovdašnoj periodici. Održavajući visok kvalitet tekstova, brižljiv izbor tema i polja istraživanja Gradac je postao ne samo deo svake ozbiljnije kućne biblioteke već se našao i na spiskovima univerzitetske literature i obaveznog štiva za svakog ko je hteo da unapređuje i širi horizonte svojih znanja o različitim tradicijama, kulturnim baštinama, savremenim tendencijama u književnosti i umetnosti, filozofskim pitanjima i teorijskim analizama civilizacijskih fenomena. Pod uredničkom palicom Čačanina Branka Kukića, pokrenut sa idejom da se, upravo, prevaziđe provincijalan način mišljenja ili da se „uzdrma bastion osrednjosti“ kako je to Kukić rekao u jednom intervju za magazin Vreme, Gradac je opstao i ravnopravno stao uz časopise slične orijentacije u svetu.

Čačak je, takođe, grad koji se može pohvaliti i dugogodišnjim festivalom filmske animacije Animanima, koji se u okviru programa Doma kulture održava već petnaest godina predstavljajući evropsku i globalnu produkciju aktivno radeći na afirmaciji animacije kao sadržajnog i kompleksnog medija. Po rečima aktuelnog umetničkog direktora one man band festivala Milena Alemipijevića manifestacija je od početka imala za cilj da se u svojoj programskoj koncepciji ne ograničava samo na region već da se pokažu filmovi iz različitih delova sveta, predstave autori divergentnih poetika kao i da se publika upozna sa relevantnim pojavama i dostignućima na animatorskoj sceni u tehničko-tehnološkom smislu. Autor knjige eseja o animaciji „Umetnost preterivanja – beleške jednog gledaoca“, Alempijević naglašava da se o animiranom filmu kod nas gotovo i ne piše, te da su uzroci za to nepostojanje baze domaćih animatora, specijalizovanih štampanih izdanja ili internet portala. Nedostatni su i prevodi studija i publikacija iz istorije, teorije i estetike animacije. Svestan činjenice da kada je reč o publici festival ovakvog tipa ne može da se takmiči sa festivalima igranog filma, naš sagovornik tim povodom kaže da je za razvoj publike ključna edukacija o animiranom filmu koja mora da započne još od osnovne škole, dodajući da recepcija lokalne javnosti varira, o čemu se detaljnije može poslušati na sledećem linku: 

Govori Milen Alempijević, umetnički direktor Animanima festivala, Čačak, oktobar 2021.

Nezavisna umetnička scena čačanska

Pored institucija koje nose najveći deo programa i sadržaja uz prateću finansijsku podršku grada i države, dinamičnosti šire kulturne scene Čačka od početka 2000-ih doprinose i inicijative iz nezavisnog sektora neretko bazirane na entuzijazmu pojedinaca. Primer u tom kontekstu je i Centar za vizuelna istraživanja i razvoj vizuelne kulture Krug čiji osnivač, umetnik Božidar Plazinić već tri decenije kroz različite projekte uvodi Čačak na regionalnu i internacionalnu mapu umetničkih dešavanja. Opredelivši se da bude, kako kaže, ne umetnik karijere već autor koji će aktivno delovati u lokalnoj zajednici, Plazinić organizuje najpre centar za edukaciju, izložbe i radionice kojim će nastojati da poveže umetnost sa privredom (Simpozijum i kolonija Umetnost i papir u saradnji sa Fabrikom hartije Čačak), turizmom (Kaligrafsko-ikonopisačka radionica u Ovčar Banji u saradnji sa Turističkom organizacijom Čačak) ili da skrene pažnju na društvenu marginu kroz participtavni projekat „Art dijalog“, koji je uključivao rad sa psihijatrijskim odeljenjem bolnice u Čačku, Međuopštinskim udruženjem slepih i slabovidih i pritvorskom jedinicom Okružnog zatvora u Čačku. Bijenalna manifestacija „Biblioteka-otvorena knjiga Balkana“, još jedan Plazinićev autorski projekat, nakon prvobitne misije povezivanja unutar regije, odnosno prostora bivše Jugoslavije, vremenom je postao događaj internacionalnog karaktera sa učešćem umetnika iz gotovo celog sveta. Bez namere, kako kaže, da parira velikim gradskim manifestacijama Plazinić ističe dobru saradnju sa institucijama na lokalu, kao i da izbor Čačka za nacionalnu prestonicu kulture ipak utiče na građane, koji počinju da razmišljaju šta njihov grad ima da ponudi kada je reč o kulturi i koliko je ona važna za zajednicu. Konstatujući da se određeni broj mladih umetnika i umetnica poslednjih nekoliko godina vratio u rodni grad, i prisećajući se svojih prvih profesionalnih angažmana u Čačku, naš sagovornik naglašava da je bitno da se svaki nedostatak shvati kao resurs i povod da se nešto uradi i deluje jer u suprotnom iskustva govore da se brzo potone u zatečeno stanje:

„Šta je mala sredina? Mala sredina od umetnika traži vatru i energiju iznutra kako bi mogao da je preživi… Ako ima to onda je mala sredina idealna za rad, a ako čeka ili se oslanja na okružujuću objektivnu situaciju onda ona može da bude vrlo destimulativna…“ Božidar Plazinić

Plazinić od lokalnih umetničkih inicijativa navodi primer Platforme za promociju umetnosti multioriginala (umetnički direktor Dragan Dobrosavljević) koja od 2012. godine organizuje Bijenale grafike, i na taj način, kroz radove domaćih i inostranih umetnika, približava lokalnoj publici mogućnosti i nove tendencije u ovoj oblasti likovne umetnosti, organizujući uz to i različite panel diskusije i druge javne programe. Nedavno je organizovan panel „Umetnička scena i aktuelni trenutak“ koji je imao za cilj da otvori pitanja i definiše situaciju u kojoj se savremeni umetnik i umetnička praksa trenutno nalaze u Čačku, dok je dodatni podstrek za razmatranje ovih pitanja bila činjenica da će Čačak uskoro biti prva prestonica kulture Srbije.

Inače, treba pomenuti i Internacionalni festival DUK – Dani urbane kulture koji je organizovala inicijativa mladih okupljenih oko Alternative za Čačak koja je, opet, zaslužna za sređivanja jednog od zaštinih znakova grada, Parka mladosti, koji je učešćem i udruženim akcijama samih građana uspeo da zaživi kao kulturno-rekreativni prostor koji Čačani danas rado posećuju i koriste. Takođe, u okviru festivala DUK u saradnji sa umetnicima iz celog sveta tokom nekoliko godina realizovano je oslikavanje više desetina murala na gradskim fasadama što je Čačak učinilo specifičnim centrom ovog tipa umetnosti. Oslikavanje murala bilo je jedna od glavnih programskih aktivnosti Kulturnog centra Lift koji je od 2010. aktivno delovao nekoliko godina i koji je u trenutku osnivanja, po rečima umetnice i članice udruženja Bojane Stamenković Fužinato, bio jedina inicijativa i pokretač omladinskog nevladinog sektora. Interesantan podatak je da su Udruženje činili ekonomisti, menadžeri i jedna pejzažna arhitektica koji su nakon povratka sa studija poželeli da afirmišu kulturne i društvene sadržaje koji su nedostajali u njihovom rodnom gradu. KC Lift organizovao je niz projekata i akcija koje su uglavnom bile vezane za javni prostor ili su realizovane u saradnji sa lokalnim institucijama sa fokusom na aktiviranje mladih kroz različite radionice i programe, uključujući tako i mlađu generaciju likovnih umetnika u velike manifestacije poput Noći muzeja i Noći ateljea. Stamenković Fužinato navodi primer autorskog projekta Afirmativni provincijski čas iz 2013. godine, koji je realizovan u saradnji sa Asocijacijom Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS), a koji je pokrenula sa ciljem da zajedno sa kolegama iz Čačka, Požege, Mionice i Užica otvori temu decentralizacije i pozicije mladih umetnika u kontekstu recepcije savremene umetnosti u manjim gradskim sredinama. Prema rečima naše sagovornice, lokalna zajednica pozitivno je reagovala na projekte, a posebno ističe činjenicu da tadašnje srednjoškolce koji su učestvovali u programima Udruženja danas viđa na konferencijama iz oblasti kulture u Beogradu, što ukazuje da su ih „usmerili na pravi način”. 

Nacionalna prestonica kulture: „Čačanska rodna“, 2023. godine

Sama tema kojom je grad pobedio na republičkom konkursu možda nagoveštava promenu. Promenu, ali i pokušaj da se izađe ne samo iz dominantnog narativa grada-u-kom-je-rođena- prva-jugoslovenska-umetnica, već i samog načina definicije i funkcionisanja geografske uobrazilje. Uprkos tome što su propozicije konkursa bile takve da se kandidature formiraju oko jedne ličnosti iz oblasti kulture ili jednog ključnog kulturnog događaja važnih za grad, predlog se rukovodio drugačijom logikom. Kako nam je Predrag Živković, kustos Umetničke galerije objasnio, Čačak nema samo jednu važnu ličnost koja bi se izdvojila, niti jedan kapitalni kulturni događaj oko koga bi se splele kulturne manifestacije. Otuda je predlog artikulisan i „marketinški dizajniran“ polazeći od mnoštva i raznorodnosti kao osnovnih kulturnih odlika grada, što je možda najbolji znak da je „Nadežda Petrović“ potrošena, i da dijalektika centra i periferije kreće u novu fazu.

Prema rečima našeg sagovornika, odlike raznorodnosti najbolje simbolizuju pojmovi slobode (odnosno „Slobode Čačak“), Morave, kaldrme, raskršća, objedinjeni terminom Čačanska Rodna, po lokalnoj sorti šljive. Kako svaka od odrednica ili segmenata nosi u sebi i doslovno i metaforičko značenje, otvara se široko polje delanja, a pre svega, mogućnost lokalnog delanja. To se i finansijski potvrđuje, jer uslovi konkursa nameću i ulaganje grada, te na 300 miliona dinara iz republičkog budžeta grad odgovara istim iznosom. Ipak postoji određena nervoza zbog relativno kratkog roka za realizaciju, ne samo zbog nepostojanja nekog većeg organizacionog iskustva na tom nivou, već i zbog toga što propozicije konkursa nisu do kraja jasno artikulisane. Tako na primer, u budžetu manifestacije nije jasno određeno koji i koliki deo ide na infrastrukturu, a koji, pak, na produkciju. Očigledno je da svi sagovornici projekat vide pre svega kao veliki infrastrukturni poduhvat, kao mogućnost izgradnje neophodnih novih kapaciteta kao i rekonstrukcije starih. Sama galerija koja se nalazi u prostoru nekadašnje Osnovne škole „Vuk Karadžić“, odnosno u zgradi predratne Ženske stručne škole u centru grada sa Memorijalnom sobom Nadežde Petrović (sic), planira da konačno realizuje željeni (i dodeljeni) status muzejske ustanove, dodatkom dva rekonstruisana prostora – sadašnje zgrade Policijske uprave Čačak u blizini Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ za potrebe stalne postavke, i objekta pod nazivom „Pavlovića kuća“ Galeriji Risim za potrebe uspostavljanja „Kuće legata“.¹⁹   

Kada upitamo umetnike kako gledaju na to što je Čačak izabran za prvu nacionalnu prestonicu kulture, oni nabrajaju svoje ideje. Želeli bi da se pokrenu rezidencijalni programi za umetnike participativnog tipa, koji podrazumevaju uključivanje i lokalnog stanovništva u rad sa umetnicima. Kažu da je Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ otvorena za saradnju i da su njenim programom zadovoljni, ali smatraju da publiku Memorijala i nekih drugih izložbi manje čine Čačani, a više publika koja dođe iz Beograda. Uprkos tome, vrlo entuzijastično gledaju u budućnost:

„Ipak se stvari menjaju, možda se sada ponovo gradi scena od nule, možda je neka scena ranije postojala, ali to je bilo za vreme bivše Jugoslavije. Ipak grad nije ni mali, trebalo bi da postoji neka scena“, kaže Nemanja Petrić.

BONUS –  Na margini „Kralj Čačka“ u gradu poezije

Čačak je, pre svega, grad poezije. U prilog tome govore samo neka od imena sa podužeg spiska poznatih pesnika rođenih Čačana (Branko V. Radičević, Brana Petrović, Aleksandar Ristović…), kao i činjenica da se upravo u Čačku od 1964. godine u organizaciji Gradske biblioteke u kontinuitetu održava „Disovo proleće“. Reč je o jednoj od najzačajnijih i najistrajnijih domaćih i regionalnih manifestacija posvećenih pesničkom stvaralaštvu Vladislava Petkovića Disa (rođenom u selu Zablaće kod Čačka) i savremenoj poeziji. Nenad Marić alias Kralj Čačka je slikar, pesnik, kantautor koji je svoj prvi koncert održao 2007. godine, a 2016. izdao prvu zbirku poezije „Na margini” (izdavač LOM). Diplomirao je slikarstvo 2006. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i povremeno izlaže, a dugi niz godina živi i radi u Beogradu. Budući da Čačak na turskom zlači Blato, Nenad Marić kaže da voli što njegovo umetničko ime provocira i dodaje:

„Pa, to je neka vrsta oslobađanja i bekstva u isto vreme. Ja sam ipak generacija koja je prošla kroz devedesete i nije ostala neoštećena, a rastao sam u Čačku, koji je bio grad kriminala, turbo-folka i tih nekih nižih vrednosti ljudskog bića. Zato sam osećao potrebu da se definišem, da dam sebi neko drugo ime da bih mogao da, s vrednostima koje su me zanimale, opstanem. A onda se desilo da te dve reči na neki način i jesu vrsta izraza jer Čačak znači blato na turskom, tako da bi to bio neki jezički anagram koji bi mogao da znači „vladanje sopstvenim blatom“.“²⁰ 

---

¹  David Harvey, Social Justice and the City, Georgia, University of Georgia Press, 2009. (1973). Geographical imagination ili geografska uobrazilja је konceptualna odrednica kojom se kritički promišlja odnos subjektivnosti i društveno-politički konstruisanog prostora i vremena.

² https://rs.n1info.com/vesti/eksplozije-u-fabrici-sloboda-u-cacku (pristupljeno 25.12.2021)

³  Snežana Stamenković, 50 godina Memorijala Nadežde Petrović, Čačak, 2010.

⁴  Miloš Timotijević, „Politika, umetnost i stvaranje tradicija (Podizanje spomenika Nadeždi Petrović u Čačku 1955.godine)“ u: Zbornik radova Narodnog muzeja, XXXI, Čačak, 2001, 113-153.

⁵ Isto, 114.

⁶ Ključna ličnost u redefiniciji umetnosti socijalističke Jugoslavije i njenog povezivanja sa umetnošću Kraljevine Jugoslavije svakako je Miodrag B. Protić, koji se u istorijskim arhivima ovih čačanskih ustanova, zajedno sa Aleksom Čelebonovićem, javlja kao jedna od vodećih ličnosti u formiranju čačanskog kulturnog diskursa pedesetih. (Vidi Snežana Stamenković, pomenuto delo.)

⁷ Chin-Tao Wu, Biennials without borders?, New Left Review, May 2009, (107-115).

⁸ Astrid Vege (Astrid Wege) iz Kelna (Nemačka) i Sarita Vujković (BiH – Republika Srpska)

⁹ Katarina Alempijević na 30. memorijalu Nadežde Petrović. Ipak je možda nužno da se pomene da su na 21. memorijalu učestvovali Mihailo Đoković Tikalo (poreklom Čačanin) i Milovan Destil Marković (rođenjem Čačanin).

¹⁰ U sklopu obeležavanja šest vekova od najstarijeg sačuvanog pomena Čačka, 2008. godine Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ upriličila je program od nekoliko grupnih izložbi posvećenih stvaralaštvu čačanskih umetnika i umetnica, a tom prilikom objavljena je i monografija „Likovni umetnici Čačka“ autorke Dragane Božović, muzejskog savetnika Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ (Likovni umetnici Čačka, Dragana Božović, Umetnička galerija „Nadežda Petrović“, 2008.)

¹¹ Božidar Plazinić, Nebojša Bežanić, Dragan Jovanović, Rade Mutapović, Goran Delić, Katarina Alempijević, Draga Jovanović, Teodora Vojinović, Ana Damljanović, Vesna Ilić Darijević, Sofija Ružić, Zoran Milošević, Vojislav Pešterac, Slobodan Pajić, Milenko Savović i Ivana Vasojević

¹² Izložba spremana za Krasnodar postavljena u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović”, Čačanski glas https://www.caglas.rs/izlozba-spremana-za-krasnodar-postavljena-u-umetnickoj-galeriji-nadezda-petrovic (pristupljeno 8.12.2021)

¹³  Modeli lokalnih kulturnih politika kao osnova za povećanje kulturne participacije, naučnoistraživački projekat, autori i autorke: Vesna Đukić, Vuk Vukićević, Milena Dragićević Šešić, Bojana Subašić, Bogdana Opačić, Virdžinija Đeković, Tatjana Nikolić, Ana Stojanović, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2018. (str. 59)

¹⁴ Strategija održivog razvoja grada Čačka, Čačak, 2011. (45-46) https://www.cacak.org.rs/userfiles/files/Nacrt%20Strategije%20odrzivog%20razvoja%20grada%20Cacka.pdf (pristupljeno 22.12.2021)

¹⁵ Isto.

¹⁶ Izložba „Zagrljaj / Embarace“ Lene Milovanović, Galerija Risim, 14 – 31. oktobar 2021. Kustos izložbe: Daniel Mikić, viši kustos Umetničke galerije „Nadežda Petrović“

¹⁷ Retrospektivna izložba Božidara Plazinića „Na tragu svetlosti“, 12. decembar 2021. – 26. januar 2022.

¹⁸ Idiom a window of opportunity (povoljne prilike koje se moraju odmah iskoristiti) preuzet je iz teksta: Thomas Hylland Eriksen, https://www.eurozine.com/a-window-of-opportunity (pristupljeno 15.11.2021.

¹⁹ Prvi korak ka Kući legata, Novosti, https://www.novosti.rs/srbija/vesti/949729/prvi-korak-kuci-legata-ugovor-izmedju-grada-cacka-umetnicke-galerije-nadezda-petrovic (pristupljeno 24.12.2021)

²⁰ Intervju: „Kako vladati sopstvenim blatom“, https://www.ekspres.net/scena/intervju-nenad-maric-kako-vladati-sopstvenim-blatom (pristupljeno 14.12.2021)